The text below is selected, press Ctrl+C to copy to your clipboard. (⌘+C on Mac) No line numbers will be copied.
Guest
Odgovori iz istorije
By Guest on 14th May 2019 06:53:17 PM | Syntax: TEXT | Views: 12



New paste | Download | Show/Hide line no. | Copy text to clipboard
  1. 19 Уставобранитељи су били носиоци борбе против ауторитативне владавине кнеза Милоша Обреновића. Прије доласка на власт били су фокусирани на увођење закона који би ограничавали власт кнеза те омогућили уставобранитељима већа права .
  2.  
  3. Уставобранитељи су били познати људи, бирократе, трговци и други који су се супротстављали Милошевој аутократској владавини. Желели су да успоставе владавину права којим би заштитили сопствене интересе. Уставобранитељи су наглашавали владавину права, веће економске слободе и напредак образовања. Они нису били демократе нити егалитаристи.
  4.  
  5. Њихова владавина би се најбоље могла описати као олигархијска и бирократска .
  6.  
  7. Уставобранитељи су били виђенији људи из Србије , трговци ,бирократе и други.
  8.  
  9. Познатији уставобранитељи су :  Тома Вучић Перишић, Аврам Петронијевић, Стојан и Алекса Симић, Милутин и Илија Гарашанин . Они остају упамћени по максими " Власт је тутор народ је пупила " . Сматрали су да народ није довољно образован те су радили на реформи школства и судства . За време уставобранитеља објављено је Гарашаниново "Начертаније", донет је Грађански законик . Уставобранитељи су помагали српски покрет у јужној Угарској у рату против Мађара, а на Париском конгресу су добили гаранције Великих сила.
  10.  
  11. 20 Петар II Петровић Његош(1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је духовни и световни владар Црне Горе, те један од највећих црногорских и српских пјесника и филозофа.
  12.  
  13. Његош је рођен у селу Његуши, близу Цетиња. Образовао се у неколико црногорских манастира и постао је духовни и световни вођа Црне Горе по смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замјене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте. Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих световних власти зарад уједињења са Србијом.
  14.  
  15. 21 У вријеме великих револуција и националних буђења ни Јужни Словени нису остали да сједе . На територији данашње Мађарске јавља се национална свијест и пар говорника , као што је Лајош Кошут , својим жустрим говорима , који су били пуни националним идејама , распирују масе . Највећи проблем ових мађарских националиста јесте била територија на којој су се налазили . Наиме на територији на коју су претендовали Мађари нису били у већини , они су је дјелили са Србима и Хрватима , што даље имплицира да ова два народа полажу једнака права на ту територију и устанак . Србија је у то вријеме , као и њене сусједне земље , била под влашћу Аустроугарске , те су уживали одређени ниво вјерске аутономије , од које су сусједне земље зазирале. Иако су Срби имали повлаштен положај у односу на остале словенске земље , у појавиле су се групе побуњеника .Дана 22. марта српски револуционари су збацили општинске власти у Земуну и Панчевуна чијем су челу били Немци, и основали Националну гарду. Српски побуњеници у Земуну, Панчеву и Пешти су отворено показивали симпатије за мађарске револуционаре.Представник народног одбора у Будиму, Исидор Николић, 6. марта објавио је следећи закључак:
  16.  
  17. „Србљи признају мађарску народност и дипломатичко достоинство мађарског језика у Унгарији, али захтевају да се њиова народност призна и слободно употребљавање језика њиног у свим њеним делима и саветовањима законом утврди.”
  18.  
  19. Срби су у Мађарској , за помагање револуције , тражили аутономију цркве и школе, свој народни сабор и аутономно уређење Војне границе. Пожунски ђак, Светозар Милетић, био је један од вођа српског покрета инспирисан словачким и мађарским револуционарима и песницима. Међутим Мађари у српском покрету виде непријатеља те 8. и 9. априла на конгресу који се одржао са српским и мађарским делегатима они одбијају све захтјеве српске делегације.
  20.  
  21. Велика народна скупштина сазвана је у Карловцима 1. маја 1848. Било је ту и неколико гостију из Кнежевине Србије, као прота Матеја Ненадовић и млади Јован Ристић. Народ је на улицама био у јаком српском националном заносу. На скупштини су Срби прогласили патријаршију и Српску Војводину. За патријарха је изабран митрополит Рајачић, а први војвода је постао граничарски пуковник Стеван Шупљикац. Учесници скупштине су прогласили српски народ за „народ политично слободан и независан под домом аустриским и обштом круном угарском“. У исто време проглашен је савез Српске Војводине са Троједном Краљевином Хрватске, Славоније и Далмације. Народни одбор је позвао на сарадњу и влашки народ (Румуне) и Немце.
  22.  
  23. Српски народни одбор позвао је народ да слуша само његове наредбе и да га војно помаже. У ово време је бечка влада била неутрална и намеравала је да стиша мађарску побуну уступцима (стављање Војне крајине под угарску надлежност, смена бана Јелачића). Мађари су се супротставили српским захтевима, тако да је народни одбор прокламовао своју лојалност цару и навео да делује у име заштите царских интереса од мађарске побуне. На овај начин су Срби пре саме царске власти истакли противљење мађарским захтевима.Неколико хиљада српских бораца са топовима се окупило око Новог Сада и Карловаца као заштита од могућег мађарског напада. Војне чарке су избиле 12. јуна пред Карловцима, да би касније дошло до примирја. Одлука је била да се чека извештај од депутације упућене цару. Стевана Шупљикца је избор за војводу затекао у Италији, где је и остао, тако да је српском војском командовао Ђорђе Стратимировић.
  24.  
  25. Први велики сукоб Срба и Мађара одиграо се 14. јула око Сентомаша, где су се Срби утврдили, а Мађари покушали пробој.Цар је у августу заоштрио позицију према Мађарима. Тражио је враћање Војне границе под Аустријску надлежност и још неке уступке на које Мађари нису пристали. По сигналу из Беча, бан Јелачић је 11. септембра објавио рат Мађарима. Срби су током августа и 21. септембра поново одбили Мађаре код Сентомаша, и од тада ово место зову Србобран по имену главног одбрамбеног шанца (име се званично употребљава од 1918)
  26.  
  27. Мађарски генерал Перцел је крајем марта и почетком априла 1849. заузео Сомбор, Сентиван, Сириг, Сенту, Врбас, Бечеј, и најзад Србобран 3. априла. Ово насеље је порушено и спаљено, а становништво побијено или избегло. Страдало је око 5000 војника и цивила.Услед значајних мађарских војних успеха, аустријска царска влада је позвала руског цара да јој помогне у гушењу побуне. Цар Никола се одазвао овом позиву, делом јер је и сам био противник свих револуција. Мађарски револуционари су били коначно поражени у бици код Вилагоша, 13. августа 1849. Главне вође устанка су побегле у изгнанство, највише у Турску, док су заробљени генерали погубљени у Араду.
  28.  
  29.  
  30.  
  31. 22 Уједињење Италије је процес стварања јединствене државе на Апенинском полуострву револуционарним путем током 19. века. На челу те идеје стајао је национални покрет Ризорђименто који је предводио Ђузепе Гарибалди.
  32.  
  33.  
  34.  
  35. Италија је и након 1848. године остала подељена. Свест о припадности једној нацији је све више јачала међу Италијанима. Због јаког привредног развоја у северној Италији, потреба за јединственим тржиштем, тј. за уједињењем италијанских држава се појачавала. Краљевина Пијемонт-Сардинија (Пијемонт) била је привредно најразвијенија. Због тога је гроф Камило Бенсо ди Кавур, пијемонтски председник владе, настојао, уз помоћ Француске, ујединити италијанске државе. Наполеон III и Кавур одлучили су се на рат против Аустрије. Ломбардија и Венеција требало је да припадну Пијемонту, а Ница и Савоја Француској. 1859. године у бици код Солферина Аустрија је поражена. Ломбардија је прикључена Пијемонту, али то није био случај с Венецијом. Наполеон се повукао из рата, изненадно, те су Италијани, незадовољни тиме, развргли савез с Француском. У исто вријеме у Парми, Модени и Тоскани долази до устанка и оне се 1860. прикључују Пијемонту. Настављају се револуционарни покрети и тежње италијанских држава за уједињење с Краљевином Сардинијом. 1860. године у Напуљском краљевству избија устанак на чије чело стаје Ђузепе Гарибалди. Апсолутна власт Бурбона у Напуљу срушена је, а уједињење с Пијемонтом је проглашено. Тако је 1861. створена Краљевина Италија. Краљ Краљевине Сардиније, Виторио Емануеле II, постаје њен први краљ. Поразом Аустрије од Пруске 1866. године, Венеција је прикључена Италији. 1870. године, када је преостали део Папске државе прикључен Краљевини Италији, завршава процес уједињења Италије, а Рим постаје престоница јединствене државе.
  36.  
  37.  
  38.  
  39. 23 Покрет за уједињење Италије трајао је од 1815. до 1870. Године.
  40.  
  41. Уједињење Њемачке у политички и управно ингерисану националну државу званично је дошло 18. јануара 1871. године у Галерији огледала у Версајском дворацу у Француској. Владари њемачких држава, изузев Аустрије, окупили су се у Версају како би пруског краља Вилхелма I прогласили њемачким царем (кајзером) након француског пораза у Француско-пруском рату. Незванично, дефакто прелазак већине њемачког говорног становништва у федералну организацију држава развијала се већ неко вријеме кроз званичне и незваничне савезе између владара. Сопствени интерес различитих страна отежавао је поступак кроз скоро један вијек аутократским експеримената, почевши од доба Наполеоновских ратова, што је довело до распада Светог римског царства њемачког народа 1806. године, као и накнадни пораст њемачког национализма.Свето римско царство њемачког народа, које је укључивало више од 500 независних држава, потпуно се распало када је цар Франц II абдицирао 6. августа 1806. током Рата треће коалиције. Упркос правном, управом и политичком поремећају које је настало распадом Царства, народи из њемачких говорних области старог Царства имали су заједничку лингвистичку, културну и правну традицију која је додатно побољшана њиховим заједничким искуствима у Француским револуционарним ратовима и Наполеоновским ратовима. Европски либерализам дао је интелектуалну основу за уједињење изазивајући династичке и апсолутистичке моделе друштвене и политичке организације; либерална њемачке манифестација наглашавала је значај традиције, образовање и лингвистичког јединства народа у географском подручју. Привредно, стварање пруског Цолверајна (трговачког савеза) 1818. године и његово накнадно проширење укључивањем других њемачких држава Њемачке конфедерације, смањило је конкурецију између и унутар држава. Са појавом различитих видова саобраћаја олакшана су послова и рекреативна путовања, што је довело до контакта и понекад сукоба између говорника њемачког језика широм средње Европе.Историчари воде расправе о томе да ли је главни план Ота фон Бизмарка -- министар-предсједник Пруске -- био да прошири 1866. године Сјеверноњемачку конфедерацију на остале независне њемачке државе у јединствени субјекат или да прошири моћ Пруске. Ти су фактори, поред Бизмарскове Реалполитике, довели до окупљања савремених субјеката како би се реорганизовале политичке, привредне, војне и дипломатске везе у 19. вијеку. Реакције на дански и француски национализам обезбједиле су фокус на изражавање њемачког јединства. Војни успјеси -- нарочито пруски -- у три регионална рата генерисали су одушевљење и понос који су политичари искористили за промовисање уједињења. Овим искуством поновљена је успомена на заједничко достигнуће у Наполеоновским ратовима, нарочито у Рату шесте коалиције 1813--1814. године. Са успостављањем Њемачке без Аустрије, политичко и управно уједињење 1871. године је барем привремено ријешило проблем дуализма.
  42.  
  43.  
  44.  
  45.  
  46.  
  47.  
  48.  
  49. 24 ЗА КАСНИЈЕ
  50.  
  51. 25 После очеве смрти 1860. године Михаило Обреновић је по други пут ступио на српски престо. Доста је путовао и обишао је све немачке и италијанске државе, где је у Петрограду био гост руског цара. Како је по други пут постао кнез Михаило је истакао да ће владати у складу са законом и обратио се народу овим речима:
  52.  
  53.  
  54.  
  55. "Док је кнез Михаил на влади, нека сваки зна, да је закон највиша волја у Србији, којој се сваки покоравати мора ."
  56.  
  57.  Кнез Михаило је убијен 11. јуна 1868, а за његовог наследника изабран је Милан
  58.  
  59. Обренивић.
  60.  
  61. Милош Обреновић је по други пут дошао на власт 1858. на основу одлике која је донета на Светоандрејској скупштини. Владао је све до своје смрти 1860. године. Исто као и током своје прве владавине Милош је владао апсолутистички и није водио рачуна о мишљењу Државног савета и министара, као ни о законима и прописима.
  62.  
  63.  
  64.  
  65. За време владавине Михаила на снази је и даље био Турски устав 1838. године, који је ограничавао власт владара. Милош је почео да реформише у намери да од Кнежевине Србије начини модерну европску државу. Реформе је почео низом многих закона као што је Закон о Народној скупштини, према том закону Народна скупштина могла је да се састоји само сваке треће године, и Закон о Државном савету 1861. године. Државни савет морао је да се бави доношењем само оних закона које је кнез желео. Закон о централној државној управи 1862. омогућио је кнезу да поставља министре, који су били у обавези да извршавају његове наредбе. Осим тих закона донет је и Закон о народној војсци 1861. године, обучена народна војска требало је да допринесе остварењу националног циља-ослобођењу и уједињењу свих Срба на Балкану који су признавали османски власт.
  66.  
  67.  
  68.  
  69. Најзнанији циљ кнеза Михаила било је потпуно ослобођење српског народа од османске власти. У складу са тим кнез је настајао да створи савез балканских народа које су, као и Срби; били заинтересовани за борбу против Турака. Србија је ради организовања заједничке борбе против Турака од 1866. до 1868. склопила уговоре о сарадњи са независном државом Грчком, као и са аутономним кнежевинама Црном Гором и Румунијом, а тако је створен и Први балкански савез .
  70.  
  71.  
  72.  
  73. Повлачење турских војника из српских градова 1862. и 1867. Као коначно исељавање преосталог турског становништва из Србије сматра се највећим успехом у спољној политици кнеза Михаила Обреновића. Михаилов начин владавине критиковала је омладина из организације уједињена омладина српска чији је један од чланова био Јован Јовановић Змај.
  74.  
  75.  
  76.  
  77. Велика источна криза је почела на османским територијама на Балкану 1875, избијањем неколико устанака и ратова који су резултирали мјешањем међународних сила, и завршила се Берлинским споразумом у јулу 1878. године.
  78.  
  79. 26 Стање османске администрације на Балкану наставља да се погоршава током 19. вијека када централна влада постепено губи контролу над цијелим провинцијама. Реформе које намећу европске силе довеле су до побољшаеа услова живота хришћанског становништва, док је у исто вријеме довело до незадовољства значајаног дијела муслиманског становништва. Босна и Херцеговина је претрпјела најмање два таласа побуне од стране локалног муслиманског становништва. Аустрија се консолидовала послије превирања у првој половини вијека и захтјева да се рехабилитује њена дугогодишња политика експанзије на рачун Османског царства. У међувремену, de iure аутономне, de facto независне кнежевине Србија и Црна Гора, такође настојао да прошире своје тероторије на рачун региона гдје су насељени њихови сународници. Националистичка и иредентистичка осјећања била су јака и охрабрене од стране Русије.
  80.  
  81.  
  82.  
  83. Дана 24. августа 1854, за вријеме Кримског рата, Османско царство је узело своје прве иностране зајмове. Царство је ушло у кредите, дјелимично за финансирање изградње железнице и телеграфске линије, а дијелом за финансирање дефицита између прихода и великих расхода у царски двор, као што је изградња нових палата на Босфорском мореузу у Истанбулу. Османска морнарица, 1875. године, је имала 21 бојних бродова и 173 ратних бродова других врста, који су формирали трећу највећу поморску флоту на свијету, послије оних из британске и француске морнарице. Сви ови расходи су ставили велики притисак на османску ризницу. У међувремену, тешка суша у Анадолији 1873. и поплаве 1874. изазвале су глад и распрострањено незадовољство у срцу царства. Због пољопривредне несташице дошло је до смањења прикљеног пореза, што је натјерало владу под притиском отплате кредита у октобру 1875, повећа порез у свим њеним покрајинама, укључујући и Балкан.
  84.  
  85.  Одлука о повећу порезе за плаћање дугова Османског царства страним кредиторима изазвала је бијес у балканским провинцијама, што је кулминирало у Великој источној кризи и коначно руско-турски рат (1877--1878) која је обезбједио независност или аутономију за хришћанске народе на балканским територија царства, Берлинским споразумом у јулу 1878. године. Берлинским споразумом се признаје независност земаља Румуније , Србије и Црне горе .
  86.  
  87. 27 Млади Милан Обреновић бива изабран за наследника након атентата на Михаила (1868 , 22. Мај ). У то вријеме он је малољетан те управљање над државом бива повјерено трочланом намјесништву у којем главну улогу су носили Миливоје Блазнавац и Јован Ристић . Атентат је Милана затекао усред школовања и постоји анегдота из живота гдје му је васпитач Хиет пренијео да је послије Михаилове смрти он " кандидат за владу " , а Милан му на то одговара : "Реците боље кандидат владин" , што ће се касније и показати тачним. Власт Милан преузима 1872. Године и током читаве своје владавине се ослањао на војску . Под притиском јавности он објављује рат Османском царству. Неорганизована и неспремна српска војска бива поражена у Првом српско-турском рату , међутим побјеђује у другом. Након овог рата Србији је на Берлинском конгресу призната независност , а у њен састав улазе нишки , пиротски , топлички и врањски округ.  Он бива разочаран руском подршком при стварању санстефанске-Бугарске , те након овога своју спољну политику мјења те се у њој ослања на Аустроугарску , са којом је 1881. Склопљена Тајна конвенција , са којом Милан стиће подршку да прогласи Србију краљевином , што се и дешава 1882. Године.
  88.  
  89. Што се тиче унутрашње политике краљ Милан није имао подршку у народу , те је због страха од побуне одлучио да од народа покупи сво оружје , што бијеше повод за избијање Тимочке буне у источној Србији. Побуна бива угушена а за њу су окривљени радикали. Још један сукоб који је ослабио краљев положај у земљи је био српско-бугарски рат који је почео 1885.  године због припајања Источне Румелије Бугарској. У овом рату Србија бива поражена ,а главна битка се одвила на ријеци Сливници од 5. до 7. новембра 1885. Мир је склопљен у Букурешту а одлукама овог мира стање се враћа на оно прије рата. Због љубавних проблема долази у жесток сукоб са својом супругом , краљицом Наталијом , јер је вјеровао да му она ради о глави због њеног русофилства. Милутин Гарашанин , тада на челу владе , стаје у одбрану краљице , а као одговор Милан руши његову владу и поставља нову састављену од либерала и радикала под председништвом Јована Ристића.  Године 1888.  он доноси либералнији устав , који је познат као Радикалски устав . На прослави Дана краљевине 22. Фебруара 1889 , краљ Милан објављује своју абдикацију.  
  90.  
  91.  
  92.  
  93. 28 Након Градашчевићеве буне Босна бива ослобођена од помног праћења Порте . Реално стање је такво да је Османско царство ослабљено , те Порта нема довољно ресурса да преко својих намјесника спроведе реформе . Босански бегови , настојећи да ојачају свој положај изазивају сеобе и буне , те негдје око 10 000 незадовољних Хришћана из Посавине , Семберије и Босанске крајине се сели у Хрватску и Србију . Видјевши стање у Босни околне државе су се трудиле да прошире свој утицај , што није ишло у корист Порти .  Посебну активност исказују босански фрањевци , међу којима се највише истицао фра Иван Фрањо Јукић (1818-1857). Он се , са својим редом , залагао за сарадњу међу католицима и православцима. У Босни отворени устанак почиње сељачким немирима 1834 у околини Дервенте ( Поп Јовичина буна ).
  94.  
  95. Поп Јовичина буна избија 10. Марта 1834.  године у нахијама Дервента и Градачац. Избија због економске , националне и вјерске обесправљености Срба хришћана. Названа је по предводитељу буне , попу Јовици Илићу . Буна је трајала 3 дана , до 13. Марта услед лоше и слабе организације није била дугог даха . Дошло је до 3 окршаја између Турака и устаника . У прва два устаници су имали нешто успјеха , међутим у последњем боју код села Подновља устаници су претпјели пораз . Турци су тада посјекли попа Павла Чабића , барјактара Саву Губаницу и око 500 српских устаника .
  96.  
  97.  
  98.  
  99. Омер-паша Латас је најпре сломио отпор босанских бегова, а онда је кренуо да одузима оружје од становништва. Одузимањем оружја требао је да спречи избијање сељачког устанка који би могао да послужи Русији да покрене решавање Источног питања. Приликом одузимања оружја било је много ухапшених, а многи су и бежали преко границе. Када су локалне турске власти Требиња тражиле да се преда оружје Лука Вукаловић се саветовао са пријатељима и донео одлуку да не предаје оружје. Уз подршку калуђера манастира Дужи одлучио се на дизање устанка. Уследио је читав низ сукоба са Турцима, а Лука Вукаловић је био главни вођа устанка. Пошто су Црну Гору сматрали одговорном и знали да помаже устанак Турци су почетком 1853. напали Црну Гору. Лука Вукаловић је у позадини турске војске изводио герилске акције. Због аустријских претњи Турска је обуставила рат са Црном Гором, али и након тога наставиле су се чарке у пограничном подручју, јер се херцеговачка племена нису хтела покорити турској власти. Под водством Луке Вукаловића било је мањих сукоба са Турцима све до новог устанка 1857. Године.
  100.  
  101. Требавска буна, позната и као Протина или Посавска буна, је била буна из 1858. године уперена против бегова ради успостављања трећине и других терета које су на кметове бегови наваљивали. Десетак година пред буну, турска влада донијела је закон по коме се олакшавају и праведније уређују односи између кметова и бегова. Тај закон (реформу) бегови нису поштовали јер им није ишао у прилог. Било је више покушаја да се проблем ријеши преговорима. Опуномоћени сељаци су преговоре водили и у Травнику за вријеме Тахир-паше.
  102.  
  103.  
  104.  
  105. Због лоших исхода преговора и неодржаних обећаља од стране бегова, требавска села заједно са посавским почеше организовати буну. Из овог краја у буни су учествовала ова села: Осјечани Горњи и Осјечани Доњи, Чивчије, Палежница Горња, Палежница Доња, Кожухе, Копривна, Толиса, Врањак и Зелиња. Вође буне за ова села су били: протојереј Павле Трифуновић из Осјечана и хаџи-поп Петко Јагодић из Врањака. Главна битка је вођена два дана на Дугој Њиви, на Требави. Забарикадиране устанике (око 3.000), из превца Грачанице напала је турска пјешадија и коњица (око 5.000 војника) 28. септембра 1858. У ноћи дугог дана битке 29. септембра 1858. устаници се повукоше с положаја због мањка муниције. Затим је настала освета и хајка на вође утанка по селима 1. октобра 1858. године.
  106.  
  107. Прва Пецијина буна или Дољанска буна био је устанак у Кнешпољу под вођством Петра Поповића Пеције против Османског царства, који је трајао од јуна до децембра 1858. године. Устанак је настао као одговор на притисак на локалне Србе, са звјерствима из прошлости које су чиниле Османлије.
  108.  
  109. Берлински конгрес је био скуп изасланика тадашњих великих сила Немачке, Аустроугарске, Француске, Велике Британије, Италије, Русије и Турске, који је под председништвом Ота фон Бизмарка одржан од 13. јуна до 13. јула 1878. године у Берлину.
  110.  
  111. Конгрес је сазван ради ревизије Сан-стефанског мира (потписаног 3. марта 1878. године), којим је завршен руско-турски рат. Према тим, претежно од стране Русије диктираним преговорима, Турска би изгубила велики део своје пређашње контроле над Балканом, а требало је да буде створена Велика Бугарска (ефективно руски сателит) која би укључила највећи део данашње Македоније, те делове Србије до Ниша, Албаније и Грчке осим Халкидикија и Солуна. Босна и Херцеговина, иако под турским суверенитетом, добила би значајну аутономију. Овим споразумом је било предвиђено да Србија, Црна Гора и Румунија добију државну независност.



  • Recent Pastes